Kusturica i Sidran su bili idealna kombinacija, neka vrsta sarajevskih Lenona i Makartnija, Džegera i Ričardsa, možemo sada samo nagađati (i žaliti) kakvi bi još blistavi filmovi nastali iz njihove saradnje – pod uslovom da se ne popičkaju, čemu su i jedan i drugi bili skloni – da se nije dogodilo ono što se dogodilo. Znate već šta. Ali eto, dogodilo se – umal, grešna mi duša, ne napisah dogodio se narod – pa je umesto mnoštva dobrih stvari nastalo mnoštvo jada, čemera i pičvajza.
Uncle Keith i Džeger nikada nisu prekinuli saradnju – i dobro su učinili – Lenon i Makartni jesu, ali posle razlaza nisu bili ono što su bili dok su radili zajedno. U slučaju tandema Kusturica-Sidran, Kusturica – najpre jedva primetno, potom sve očiglednije – više nije bivao isti, dok je Sidran bivao sve bolji i bolji. Možda ne toliko kao scenarista – mada je i dalje pisao scenarije po kojima su snimani filmovi – koliko kao pesnik i prozaista. Svetislav Basara o velikom Abdulahu Sidranu.
